Град и звезде
Шрифт:
Јесерак је саслушао девојчину причу, не испољивши при том никаква осећања. Уколико је и био узнемирен или изненанен, то је ваљано прикривао — чак толико ваљано, да је то помало разочарало Алистру. Њој је изгледало да се никада раније није догодило ништа тако изузетно и важно и Јесераково трезвено понашање прилично ју је расрдило. Када је завршила, поставио јој је неколико питања, а затим јој ставио до знања, не рекашви, менутим, отворено, да сматра да је вероватно погрешила. Каквих је било разлога да се претпостави да је Алвин стварно отишао из града? Можда је посреди била варка чија је она била жртва. Чињеница да су у целу ствар били уплетени и Кедронови прсти само је ишла томе у прилог. Алвин јој се по свој прилици смејао овог часа, кријући се негде у Диаспару.
Једини
Алистра је напустила Јесерака са осећајем извесне осујећности. Сва је прилика да би била знатно задовољнија да је имала прилике да га види одмах после свог одласка.
Јесерак је познавао неке људе из Већа; и сам је био члан овог тела током свог дугог живота и лако му се могло догодити да то постане опет уколико му срећа окрене лена. Позвао је тројицу најутицајнијих пријатеља и опрезно их заинтересовао за цео случај. Као Алвинов старатељ, био је сасвим свестан свог деликатног положаја, тако да је предузео све да би се заштитио. За сада је најбоље да што мање људи буде упућено у целу ствар. Одмах су се сложили да се најпре мора ступити у везу са Кедроном да би се од њега затражила извесна разјашњења.
Лакрдијаш је, менутим, то предвидео и нестао је као да је у земљу пропао.
Уколико су и постојале неке двосмислености око Алвиновог положаја, његови домаћини били су одвећ пажљиви да га не подсећају на њих. Уживао је слободу да иде где му се прохте по Ерлију, малом селу којим је владала Серанис — премда је овај израз био одвећ строг да стварно опише њену улогу. Алвину се на махове чинило да је она доброћудни диктатор, али било је и тренутака када му је изгледало да уопште не располаже никаквом моћи. До сада му уопште није пошло за руком да докучи друштвено устројство Лиса, због тога што је оно било или сувише једноставно, или тако сложено да му је његова разгранатост сасвим измицала. Једино што је засигурно утврдио било је да је Лис подељен на многобројна села, чији је Ерли био типичан пример. У извесном смислу, менутим, није могло бити речи о типичним примерима, пошто се Алвин уверио да свако село настоји да се што је могуће више разликује од својих суседа. Све га је то веома збуњивало.
Иако је био сасвим мали и окупљао једва хиљаду житеља, Ерли је обиловао изненанењима.
Тешко да је постојао ма и један једини вид живота који се није разликовао од свог парњака у Диаспару. Ова подвајања пружала су се и до тако темељних ствари као што је говор. Само су се деца користила гласовима приликом нормалног саобраћања; одрасли тешко да би уопште проговорили и после извесног времена. Алвину је постало јасно да то чине искључиво из љубазности према њему. Било је то необично, осујећујеће искуство обрести се усред велике мреже бешумних и недокучивих речи, али Алвин се убрзо навикао. Чинило се изненанујућим што је говорни језик уопште опстао, будући да се више није налазио ни у каквој употреби, али Алвин је тек касније установио да су становници Лиса велики поклоници певања, односно свих облика музике. Без овог подстрека, сва је прилика да би они одавно постали потпуно неми.
Стално су били заузети нечим, заокупљени задацима или проблемима који су Алвину обично изгледали непојмљиви. Када му је ипак полазило за руком да схвати шта раде, предмет њиховог занимања чинио му се сасвим непотребним. Највећи део прехрамбених производа, на пример, растао је на земљи, а није бивао синтетизован у сагласности са схемама израненим у дубокој прошлости. Када је Алвин изразио своје чунење, стрпљиво му је објашњено да житељи Лиса уживају да гледају како ствари расту, да врше сложене генетичке експерименте, као и да проналазе све тананије укусе и сласти. Ерли је био чувен по свом воћу, али када је Алвин кушао неколико изабраних узорака, они му се нису учинили нимало бољим од воћа које је могао створити у Диаспару само покретом малог прста.
У први мах се упитао да ли су становници Лиса заборавили, односно да ли су икада поседовали силе и машине које је он држао сасвим обичним и на којима се темељио сам живот у Диаспару.
Убрзо је установио да то није тако. Оруне и знање су постојали, али су се користили само када је то било од суштинског значаја. Најуочљивији пример био је везан за превозни систем, ако се он уопште могао удостојати тим именом. Људи су кратке удаљености преваљивали пешице, уживајући у томе. Уколико им се, пак, журило, или су морали да пребаце мање терете, користили су животиње које су очевидно биле увежбане за ову сврху. Товарну марву представљала су ниска, шестонога створења, веома послушна и снажна, али скромне интелигенције. Тркаће животиње биле су сасвим различите пасмине; нормално су ишле на четири ноге, користећи своје веома мишићаве стражње удове само када су стварно брзо јуриле. Могле су уздуж да превале читав Лис за циглих неколико часова, док би путници јахали на истакнутом седишту које је каишевима било сапето око животињиног бока. Ништа на свету не би могло нагнати Алвина да предузме тако рискантно јахање, мада је оно представљало веома омиљен спорт код мланег света. Њихови чистокрвни парипи представљали су аристократију животињског царства и били су сасвим свесни тога. Алвину је често допирало до уха хвалисаво ћаскање, вонено прилично богатим речником, о прошлим и будућим победама. Када је покушао да им се приближи и да се укључи у њихов разговор, они су се претварали да га не разумеју, а уколико би он наваљивао, одјахали би од њега поврененог достојанства.
Ове две врсте животиња биле су довољне за све обичне потребе и пружале су својим власницима таква задовољства каква није било у стању да пружи никакво механичко средство.
Али када би се јавила потреба за веома великим брзинама и када је требало пребацити тешке терете, на позорницу би ступале машине које су се употребљавале без оклевања.
Иако је животињско царство Лиса приуштило Алвину читав један свет нових занимања и изненанења, њега су ипак у највећој мери опчиниле две крајње тачке спектра људске популације. Веома млади и веома стари житељи били су за њега подједнако необични и подједнако запањујући. Највремешнији становник Ерлија тек што је проживео друго столеће и пред собом је имао још свега неколико година живота. Када он буде стигао у то доба, паде Алвину на памет, тело му се готово уопште неће променити, док је овај старац, који пред собом као накнаду није имао читав низ будућих постојања, већ готово исцрпео све своје физичке снаге. Коса му је била сасвим седа, а лице му је представљало невероватно преплетену мрежу бора. Највећи део времена проводио је седећи на сунцу или се полако шетајући селом, измењујући бешумне поздраве са сваким кога би срео. Како се Алвину чинило, он је био сасвим задовољан; ништа више није тражио од живота, нити га је узбунивала помисао на скори крај.
Била је то философија која се у тој мери разликовала од оне у Диаспару да је Алвин уопште није могао појмити. Због чега би се неко мирио са смрћу када она није била нужна, када вам је на располагању стајао избор да живите хиљаду година, а онда да прострујите кроз много миленијума да бисте поново кренули испочетка у свету коме сте ви помогли да се уобличи?
Чврсто је одлучио да разреши ову тајну чим му се буде указала прилика да је искрено размотри са неким. Било му је веома тешко да поверује да се Лис определио за ово по слободној вољи, знајући при том да постоји и друга могућност.
Део одговора пронашао је мену децом, тим малим створењима која су му изгледала подједнако чудна као и животиње у Лису. Провео је много времена мену њима, посматрајући их како се играју; на крају, она су га прихватила као пријатеља. Понекад му се чинило да деца уопште нису људска, пошто су им побуде, логика, па чак и језик били сасвим особени. Са неверицом би погледао у одрасле и питао се како је могуће да су се они развили из ових изузетних бића која као да су највећи део живота проводила у свом властитом, приватном свету.