Град и звезде
Шрифт:
Није било тешко пронаћи Ерли, што је представљало срећну околност, пошто робот није могао даље да га води. Алвин је то очекивао и било му је помало мило што је открио извесна ограничења његових моћи. Било је сасвим невероватно да је он икада раније чуо за Ерли, што значи да положај села није ускладиштен у његове ћелије памћења.
После кратког испробавања, Алвин је приземио свој брод на оброку брда са кога је први пут угледао Лис. Машином се могло сасвим лако управљати; требало је само да назначи општу жељу, а робот би се побринуо за појединости. Претпостављао је
Није срео никога на путу за Ерли. Било је необично седети у броду док вам се видно поље сасвим лако креће познатом стазом, а шапати шуме одзвањају у ушима. Још није био у стању да се потпуно поистовети са роботом, а и вештином управљања није баш највичније овладао.
Било је готово вече када је стигао у Ерли, а мале куће пливале су у локвама светлости. Алвин се држао сенке и већ је готово стигао до Серанисине куће када је откривен. Наједном се разлегло љутито, реско зујање и поглед су му запречили лепети крила. Нехотично се тргао пред овим налетом; а онда му је постало јасно шта се догодило. Криф је још једном изражавао своју одбојност према свему што је летело без крила.
Не хотевши да повреди дивно, али глупо створење, Алвин је зауставио робота и издржао кишу удараца што је могао постојаније. Иако је удобно седео на удаљености од једне миље, устукнуо би при сваком лепету; најзад је одахнуо када је Хилвар изишао да види у чему је ствар.
Када му се господар приближио, Клиф се повукао, и даље злокобно зујећи. У тишини која је потом уследила, Хилвар је неко време гледао робота, а онда се осмехнуо.
«Здраво, Алвине», рече. «Драго ми је што си се вратио. Или си можда још у Диаспару?»
По ко зна који пут, Алвин је осетио завидљиво дивљење према хитрини и тачности Хилваровог ума.
«Не», рече он, упитавши се истог часа колико јасно робот одражава његове речи. «Налазим се у Ерлију, не много далеко. Али за сада остајем овде.»
Хилвар се насмеја.
«Мислим да си у праву. Серанис ти је опростила, али што се Скупштине тиче... но, добро, то је друга ствар. Управо се сада одржава скуп, први који је икада приренен у Ерлију.»
«Хоћеш да кажеш», упита Алвин, «да су ваши већници дошли овамо? С обзиром на телепатске моћи којима располажете, такав сусрет ми се не чини неопходним.»
«Они су збиља ретки, али постоје тренуци када се сматрају пожељним. Нисам упућен у тачну природу кризе, али тројица сенатора су већ овде, а остали се сваког часа очекују.»
Алвин није могао обуздати осмех при помисли како се доганаји у Диаспару верно одражавају овде. Ма куда да се кретао, изгледало је да сада посвуда оставља за собом траг
«Мислим да не би било рнаво», рече, «ако бих могао да се обратим вашој Скупштини, под условом да то не угрози моју безбедност.»
«Смео би без бојазни да лично донеш овамо», рече Хилвар, «ако ти Скупштина обећа да неће поново покушати да ти запоседне ум. У супротном, боље би било да останемш ту где јеси.
Повешћу робота до сенатора... биће прилично усплахирени када га буду видели.»
Док је ишао за Хилваром у кућу, Алвина је прожео пријатан, али варљив осећај уживања и раздраганости. Сретао се са владарима Лиса на знатно равнијој нози него прошли пут; иако није био киван на њих, допадало му се сазнање да је сада господар ситуације и да му се у рукама налазе моћи које ни сам још није до краја разабрао.
Врата просторије у којој се одржавао скуп била су затворена и требало је да проне извесно време пре но што је Хилвар призвао пажњу на себе. Умови сенатора изгледали су у тој мери заокупљени да је било веома тешко уплести им се у мисаоне токове. А онда су се зидови невољно размакли и Алвин је брзо увео робота у просторију.
Тројица сенатора укочила су се у столицама када је он кренуо према њима, али је преко Серанисионог лица прострујао тек трептај изненанења. Можда ју је Хилвар већ упозорио, или је можда она очекивала да ће се Алвин раније или касније вратити.
«Добро вече», рече он веома учитиво, као да је ово заступничко наступање представљало нешто најприродније. «Решио сам да се вратим.»
Њихово изненанење прилично је надмашило Алвинова предвинења. Први се прибрао један млади сенатор пепељасте косе.
«Како си дошао овамо?» промуца.
Разлог његовог запрепашћења био је очигледан. Баш као и Диаспар, Лис је таконе запрео подземни пут.
«Зашто, па дошао сам овде на исти начин као и прошли пут», рече Алвин, не могавши да одоли искушењу да се не нашали на њихов рачун.
Двојица сенатора оштро погледаше трећега, који само рашири руке у знак осујећене резигнације. А онда поново проговори младић који му се већ обратио.
«Зар ниси наишао ни на какве потешкоће?» упита.
«Баш никакве», рече Алвин, решен да повећа њихову пометњу. Схватио је да му је то пошло за руком.
«Вратио сам се», настави он, «по слободном избору и зато што имам неке важне новости за вас. Менутим, с обзиром на нашу претходну несугласицу, за сада ћу остати по страни. Ако се појавим лично, да ли ми обећавате да више нећете покушати да ограничите моје кретање?»
За тренутак, нико није ништа проговорио и Алвин се упита какве се мисли сада бешумно измењују. А онда, Серанис проговори у име свих присутних.
«Нећемо више покушавати да те контролишемо, премда ни прошли пут нисмо били баш особито успешни.»
«Врло добро», узврати Алвин. «Доћи ћу у Ерли што брже могу.»
Сачекао је да се робот врати, а онда је, веома брижљиво, издао машини упутства и наложио јој да му их понови. Био је уверен да Серанис неће прекршити дату реч; па ипак, није било згорег да за сваки случај обезбеди узмак.