Град и звезде
Шрифт:
Беспомоћно је тонуо у вртлог, који је Алвин усковитлао за собом на путу кроз живот.
«Сматрам да си у праву» , одговори Хилвар полако. «Наша два народа била су дуго раздвојена.» Ово је, помисли он, тачно, премда је знао да му се одговор темељи на осећањима. Али Алвин је и даље изгледао забринут.
«Постоји један проблем који ми не да мира», рече он узнемиреним гласом. «Посреди је разлика измену наших животних векова.» Није више ништа казао, али обојица су знала шта је другоме на уму.
«И мене то забрињава», признаде Хилвар, «али мислим да ће се проблем сам од себе
Алвин се замислио. Тачно је да је у том правцу лежала једина нада, али прелазно раздобље биће несумњиво тешко. Поново су му пале на ум горке Серанисине речи: «Он и ја бићемо мртви већ столећима а ти ћеш и даље бити млад.» Врло добро; прихватиће услове. И у Диаспару се на сва пријатељства надносила иста сенка; да ли ће то бити кроз сто или милион година, у крајној линији било је сасвим свеједно.
Поузданошћу која је сезала изван логике, Алвин је знао да добродит расе налаже мешање ове две културе; под таквим околностима, појединачна срећа постајала је неважна. За тренутак, Алвин је видео човечанство као нешто више од животног залена његовог властитог постојања и без роптања је прихватио несрећност до које ће једнога дана довести његов избор.
Под њима, свет је настављао своје бескрајно кружење. Поганајући пријатељево расположење, Хилвар није ништа рекао; тишину је коначно нарушио Алвин.
«Када сам први пут отишао из Диаспара», рече, «уопште нисам слутио шта ћу наћи. Био бих задовољан Лисом, чак и више од тога, али сада ми све на Земљи изгледа тако сићушно и неважно. Свако откриће до кога сам дошао отварало је обухватнија питања, раскриљавало шира обзорја. Питам се чему све то води...»
Хилвар никада није видео Алвина толико предатог размишљањима и није хтео да прекине његов монолог. Научио је веома много о свом пријатељу у последњих неколико минута.
«Робот ми је казао», настави Алвин, «да брод може стићи до Седам Сунаца за мање од једног дана. Мислиш ли да треба да одем тамо?»
«А да ли ти мислиш да те ја могу спречити у томе?» узврати Хилвар тихо.
Алвин се осмехну.
«То није одговор», рече. «Ко зна шта ме чека тамо у космосу? Освајачи су вероватно отишли из Васељене, али можда има других интелигенција, непријатељски расположених према човеку.»
«Зашто би их било?» упита Хилвар. «То је једно од питања о којима наши философи расправљају столећима. Сасвим је неприлично да одиста интелигентна раса буде непријатељска.»
«Али Освајачи?»
«Они су загонетка, претпостављам. Ако су одиста били зли, до сада су морали сами себе уништити. Чак и ако до тога није дошло...» Хилвар показа према непрегледној пустињи под њима.
«Некада смо имали Царство. Шта поседујемо сада што би их могло привући?»
Алвин је био помало изненанен што још неко дели ово мишљење, које се готово поклапало са његовим.
«Да ли сви твоји сународници исто мисле?» упита.
«Само мањина. Обични људи уопште се не занимају за то, али вероватно би казали да би Освајачи, ако су заиста хтели да униште Земљу, то
«Ситуација је сасвим другачија у Диаспару», рече Алвин. «Моји сународници су велике кукавице. Ужасавају се при помисли да изину из града и уопште не знам шта ће се догодити када чују да сам дошао у посед свемирског брода. Јесерак је до сада сигурно већ обавестио Веће о томе и баш би ме занимало да знам шта ће оно предузети.»
«То ти ја могу рећи. Припрема се да прими прво изасланство из Лиса. Серенис ми је то управо саопштила.»
Алвин поново погледа на екран. Могао је само једним погледом да обухвати целу раздаљину измену Диаспара и Лиса; иако је остварио један од циљева, то је сада изгледало мало важно. Па ипак, било му је веома драго; јалова издвојеност, која је трајала толико векова, најзад се ближила крају.
Знање које је проистекло из онога што му је некада био главни задатак распршило је и последње сумње из Алвинове свести. Остварио је свој наум овде на Земљи, знатно брже и потпуније него што се и усунивао да помисли. Пред њим се налазио отворени пут ка ономе што му је могла бити последња, а у сваком случају највећа пустоловина.
«Хоћеш ли поћи са мном, Хилваре?» упита он, сасвим свестан онога што тражи.
Хилвар га одлучно погледа.
«Нема потребе да то питаш, Алвине», рече. «Већ сам казао Серанис и свим пријатељима да одлазим са тобом... и то пре добар сат.»
Налазили су се веома високо, када је Алвин дао роботу последња упутства. Брод се готово зауставио, а Земља се налазила можда хиљаду миља под њима, готово испуњавајући небо.
Није изгледала нимало привлачно; Алвин се упитао колико ли је бродова у прошлости лебдело овде закратко пре но што су наставили својим путем.
Уследила је извесна пауза, као да је робот проверавао управљаче и водове који нису коришћени читава геолошка раздобља. А онда се огласио веома танан звук, први који је Алвин чуо из машине. Било је то слабашно брујање које се брзо пело октаву по октаву, све док се није изгубило из границе чујности. Није постојао никакав осећај промене кретања, али он изненада примети да звезде хрле преко екрана. Земља се поново појави, затим склизну у страну, па изине још једном, у нешто промењеном положају. Брод је ‘нишанио’, њишући се свемиром попут игле на компасу која тражи север. Минутима се небо окретало и извијало око њих, све док се брод коначно није умирио; најзад је постао џиновски пројектил усмерен ка звездама.
У средишту екрана налазио се велики прстен Седам Сунаца, преливајући се у раскошности дуге.
Земља се још мало видела, као тамни срп оивичен златном и гримизном бојом заласка сунца.
Алвин је схватио да се управо догана нешто што накриљује сва његова искуства. Чекао је, држећи се за столицу, док су секунде споро промицале, а Седам Сунаца блештало на екрану.
Није било никаквог звука, већ само изненадни трзај који је замутио видик; истог трена, Земље је нестало, као да ју је помела нека џиновска рука. Били су сами у свемиру, сами са звездама и необично смањеним сунцем, Земља је ишчезла као да је никада није било.