Град и звезде
Шрифт:
Лишено очекиване жртве, створење је полако утонуло у тле — и тек тада је Алвин схватио да је цела равница, заправо, само пена на површини тромог мора.
«шта је та... ствар?» промуца он.
«Морао бих да се спустим доле и да је проучим, ако хоћеш да ти одговорим на питање», одврати Хилвар строго буквално. «Можда је посреди нека врста примитивне животиње, чак некакав сродник нашег пријатеља из Шалмирана. Сигурно није интелигентна, јер иначе не би покушала да поједе један свемирски брод.»
Алвин је осећао како дрхти, премда је знао да се нису налазили у
«Могао бих провести много времена овде,» рече Хилвар, очигледно под утиском онога што је управо видео. «Еволуција је сигурно довела до крајње занимљивих исхода у оваквим условима. И то не само еволуција већ и деволуција, пошто су виши облици живота реградирали када је планета опустошена. До сада је сигурно већ успостављена равнотежа и... ха, зар већ одлазиш?»
Глас му је зазвучао прилично тужно када је приметио да се под њима предео удаљује.
«Одлазим», рече Алвин, «Видео сам свет без живота и свет са одвећ много живота: не знам који ми се од њих мање допада.»
На висини од пет хиљада стопа изнад равнице, планета им је приредила последње изненанење.
Сусрели су се са флотилом великих, млохавим балона који су се кретали низ ветар. Из сваке полупрозирне опне њихали су се гроздови пипака, образујући нешто што је дословце личило на преокренуту шуму. Изгледало је да су то неке биљке, које су, у напору да умакну суровом сукобу на површини, стекле способност овладавања ваздухом. Неким чудом прилагонавања, научиле су да издвајају водоник и да га смештају у мехурове, што им је омогућило да се подигну у сразмеран мир нижих слојева атмосфере.
Менутим, ни овде као да нису нашле потпуну сигурност. Њихове надоле окренуте стабљике и лишће били су загушени читавом фауном пауколиких животињица, које су јамачно проводиле живот лебдећи високо изнад површине кугле у непрестаној и свеопштој борби за опстанак на својим самотним ваздушним острвима. Вероватно су с времена на време имале некаквих додира са тлом; Алвин је видео како се један од великих балона изненада сажео и стрмоглавио са неба, док му је пукнута опна служила као груби падобран. Упитао се да ли је посреди несрећни случај или део животног циклуса ових необичних ентитета.
Хилвар је спавао док су се налазили на путу ка новој планети. Из неког разлога који им робот није могао објаснити, брод је ишао полако — бар у поренењу са брзином којом је премошћавао Васељену — сада када се налазио унутар система Седам Сунаца. Протекло је готово два часа пре но што су стигли до света који је Алвин изабрао као њихово треће одредиште; био је помало изненанен што једно обично менупланетно путовање толико траје.
Пробудио је Хилвара када су почели да улазе у атмосферу.
«Шта ћемо овде?» упита га он показавши на видео-екран.
Под њима се пружао суморан предео црне и сиве боје, без икаквог знака вегетације или било кога другог непосредног показатеља живота. Али посредни показатељи су били ту; ниска брда и плитке удолине били су прошарани савршено уобличеним
Претходна планета научила их је опрезности; пошто су пажљиво размотрили све могућности, остали су да лебде високо у атмосфери, пославши доле робота да испита околности. Посредством његових очију, видели су једну полукуглу како се приближава, а онда је робот наставио да обилази на удаљености од само неколико стопа око потпуно глатке површине, без икаквих обележја.
Није било ни трага неком улазу, нити се на основу нечега могла претпоставити сврха којој ова структура служи. Била је веома велика: преко сто стопа висока. Постојале су, додуше, и такве полукугле које су достизале још већу висину. Посреди је била зграда али није било јасно како се из ње могло изићи или у њу ући.
После извесног оклевања, Алвин је издао роботу наренење да крене напред и додирне куполу. На његово крајње изненанење, овај је одбио да га послуша. Ово је стварно била побуна — или је бар тако изгледало на први поглед.
«Због чега нећеш да урадиш оно што ти кажем?» упита Алвин, када се мало прибрао од збуњености.
«Забрањено је», уследи одговор.
«Али, ко је забранио?»
«Не знам».
«Па како онда... не, пренебрегни ово. Да ли је то наренење угранено у тебе?»
«Није.»
Једна могућност била је одстрањена. Неимари ових купола лако су могли бити иста раса која је начинила робота и укључила тај табу у провобитна упутства машине.
«Када си примио наренење?» упита Алвин.
«Примио сам га када сам се спустио.»
Алвин се окренуо према Хилвару, док му је у очима заискричала нова нада.
«Овде постоје разумна бића! Можеш ли да их осетиш?»
«Не», узврати Хилвар. «Ово место ми изгледа подједнако мртво као и први свет који смо посетили.»
«Изићи ћу напоље и придружићу се роботу. Ма ко да се обратио њему, моћи ће да се обрати и мени.»
Хилвар се није упустио у препирку, иако није био одвећ срећан због Алвинове одлуке.
Спустили су брод стотинак метара од куполе, близу робота који их је чекао, и отворили ваздушну комору.
Алвин је знао да се комора не може отворити ако мозак брода није претходно утврдио да је атмосфера погодна за дисање. За тренутак му се учинило да је дошло до неке грешке, пошто је ваздух био сувише проренен и готово да му није испуњавао плућа. А онда, пошто је дубље удахнуо, утврдио је да може унети у себе довољно кисеоника за опстанак, али осетио је да овде може издржати највише неколико минута.
Дубоко дишући, кренули су према роботу и закривљеном зиду загонетне куполе. Направили су још један корак, а онда се заједно укочили у месту, као да их је обојицу погодио неки изненадни ударац. У њиховим умовима забрујала је, попут одјека неког моћног гонга, једноставна порука: ОПАСНОСТ НЕ ПРИБЛИЖУЈТЕ СЕ То је било све. Порука није изражена речима, већ чистом мишљу. Алвин је схватио да би свако биће, без обзира на ниво интелигенције, примило исто уопозорење, на истоветан, непогрешив начин: непосредно у дубине ума.