Град и звезде
Шрифт:
«Од сада ћемо остати у броду», рече, «и нигде се нећемо спустити на површину. Тако ћемо бити довољно безбедни.»
Хилвар је слегао раменима, као да одбија да прихвати било какву одговорност за оно што се може убудуће догодити. Сада, када је Алвин показао извесну меру опреза, није му се чинило одвећ мудрим да призна да је и он подједнако радознао да наставе истраживање, премда је одавно изгубио сваку наду да ће на некој од ових планета срести разумни живот.
Пред њима се налазио двоструки свет: једна велика планета, са малим сателитом
Алвин је одвео брод ниско изнад површине сателита; није му било потребно упозорење сложеног механизма који га је штитио да би схватио да овде нема атмосфере. Све сенке имале су оштру, јасну ивицу и није било потпуног прелаза измену дана и ноћи. Био је то први свет на коме је видео нешто што је делимично одговарало ноћи, пошто је на подручју где су успоставили први контакт изнад обзорја стајало само једно од удаљенијих сунаца. Предео се купао у тамноцрвеној светлости, као да је био уроњен у крв.
Неколико миља летели су поврх планина, које су и даље биле рецкаве и оштре као у далеко време свог ронења. Овај свет никада није упознао промену или пропадање, нити су га икада спирали ветрови и кише. Овде нису били потребни водови вечности да би очували предмете у њиховој првобитној свежини.
Али ако није постојао ваздух, онда није могло бити живота — или можда јесте?
«Разуме се», рече Хилвар, када му је Алвин поставио то питање, «нема ничег биолошки апсурдног у тој помисли. Живот не може да се зачне у безваздушном простору, али је зато у стању да развије облике који ту могу да опстану. То се сигурно доганало милионима пута, кад год би нека настањена планета изгубила атмосферу.»
«Али да ли се може очекивати да интелигентни облици живота постоје у вакууму? Зар се они не би обезбедили против губитка ваздуха?»
«Вероватно, уколико би се то догодило пошто су достигли одренен ниво интелигенције, да предупреде једну такву појаву. Али ако је атмосфера нестала док су се они још налазили на примитивном нивоу, морали би се или прилагодити или ишчезнути. Пошто би се прилагодили, могли су развити веома високу интелигенцију. У ствари, то би се по свој прилици догодило: подстицај би био веома велики.»
Алвин је закључио да је расправа била чисто теоријске природе, бар што се ове планете тиче.
Нигде није било никаквог трага да је на њој некада постојао живот, разуман или било какав други. Али, у том случају, каква је била сврха овог места? Алвин је био чврсто уверен да је читав вишечлани систем Седам Сунаца вештачког порекла, што значи да је и овај свет морао бити део великог пројекта.
Није било далеко од памети да је он замишљен искључиво као украс: на тај начин би небо изнад његовог џиновског садруга добило месец. Но, чак и да је то било посреди, чинило се више него вероватним да би и њему била придодана нека намена.
«Гледај»,
Алвин је променио смер кретања брода и предео се искосио под њим. Црвено осветљене стене слиле су се у непрекидан низ, услед брзине њиховог кретања; а онда се слика поново умирила и испод њих се појавио непогрешиви знак живота.
Непогрешив — али и обмањујући. Узео је облик широко распростртог низа витких стубова, менусобно удаљених по стотину стопа, а два пута толико високих. Пружали су се у даљину, губећи се у хипнотичкој перспективи, све док их обзорје није прогутало.
Алвин је окренуо брод надесно и почео да јури дуж линије стубова, размишљајући при том каквој су сврси они могли служити. Били су потпуно једнообразни, нижући се у непрекидном поретку преко брда и кроз удолине. Ништа није показивало да су некада носили нешто на себи; изгледали су глатки и без обележја, благо се сужавајући према врху.
Сасвим ненадано, права линија мењала је свој смер, оштро скренувши под правим углом.
Алвин је стигао да заокрене брод тек после неколико миља и да га усмери у новом правцу.
Стубови су се продужавали истим једноличним током преко црвенкастог предела, размештени у беспрекорном поретку. А онда, педесет миља од претходне промене правца, поново су нагло скретали под правим углом. Ако се овако настави, помисли Алвин, убрзо ћемо се обрести тамо одакле смо пошли.
Бескрајни низ стубова у тој мери их је хипнотисао, да су продужили миљама после процепа у њему, пре но што је Хилвар узвикнуо и нагнао Алвина, који ништа није приметио, да врати брод назад. Полако су се спустили и док су кружили изнад онога што је Хилвар пронашао, једна фантастична претпоставка почела им се зачињати у умовима, мада се у почетку ниједан није усунивао да је саопшти другоме.
Два стуба била су сломљена близу основе и лежала опружена на стењу по коме су пала. Али то није било све; два друга стуба која су оивичавала процеп нека неодољива сила савила је према напоље.
Застрашујући закључак био је неизбежан. Алвин је сада знао изнад чега су летели; видео је то много пута у Лису, али је све до овог тренутка запањујућа промена размера осујећивала препознавање.
«Хилваре», рече и даље се устежући да преточи мисли у речи, «знаш ли шта је ово?»
«Изгледа готово невероватно, али летели смо око ивица једног корала. Ово представља жуву ограду... ограду која није била довољно снажна.»
«Људи који држе домаће животиње, мале љубимце», рече Алвин, уз нервозан смех којим су се људи понекад користили да би прикрили престрашеност. «Требало је да поуздано знају како да их надзиру.»
Хилвар ништа није рекао на ову усиљену лакоумност; зурио је у поломљену баријеру, замишљено се мрштећи.
«Не разумем», промрмља коначно. «Одакле је могао да прибавља храну на једној оваквој планети? И зашто је провалио из свог тора? Дао бих много када бих могао да сазнам каква је то животиња била.»