Град и звезде
Шрифт:
Било је тачно да размножавање не спада више у надлежност тела, с обзиром на то да је посреди била одвећ важна ствар да би се олако препустила игри случаја, која је поступала са хромозомима као са коцкицама. Па ипак, иако су зачеће и ронење ишчилели и из сећања, секс је остао. Чак и у древним временима, једва ако је стоти део сексуалних делатности био посвећен самом размножавању. Нестанак и овог последњег једног постотка изменио је из темеља људско друштво, као и значање појмова ‘отац’ и ‘мајка’ — али жеља је и даље била ту, премда њено задовољење више није имало никакву вишу сврху него било које друго уживање чула.
Алвин је оставио своје разигране вршњаке и наставио ка средишту парка. Слабо
Тле је поново почело да се успиње; Алвин се приближавао малој узвишици која се налазила у самом средишту парка, па дакле и целог града. Овде готово да није било препрека и обилажења, тако да је јасно видео врх брдашца и једноставно здање које се уздизало на њему. Мало се задихао када је најзад стигао до одредишта; ослонио се о један од ружичастих стубова и задовољно бацио поглед на пут којим је дошао.
Постоје извесни облици архитектуре који се никада не мењају зато што су достигли ниво савршенства. Гроб Јарлана Зеја лако су могли пројектовати и неимари храмова из првих цивилизација које је човек основао, премда они не би били у стању да појме од каквог је материјала он сагранен. Кров је био отворен према небу, а једина просторија била је поплочана танким плочама које су само на први поглед наликовале природном камену. У току многих геолошких раздобља, људска стопала прелазила су уздуж и попреко овим подом, не оставивши при том ни најмањег трага на непојмљиво постојаном материјалу.
Творац великог парка — неимар самог Диаспара, како су неки говорили — седео је са благо обореним очима као да испитује планове који су му били распрострти на коленима. На лицу је имао онај чудно неодредљив израз који је доводио у недоумицу многа поколења. Неки су га пренебрегавали као пуки докони хир уметника, али другима је изгледало као да се то Јарлан Зеј лично смеје некој притајеној шали.
Цело здање представљало је загонетку, пошто се ништа у вези са њим није могло пронаћи у историјском архиву града. Алвин чак није био сигуран ни шта значи реч ‘Гроб’; Јесерак му је то можда могао објаснити, пошто је био страствени сакупљач застарелих израза којима је китио своје разговоре, што је неретко збуњивало његове сабеседнике.
Са ове средишње узвишене тачке, Алвин је разговетно могао да види преко парка, изнад застора од дрвећа, све до самог града. Најближе зграде налазиле су се на удаљености од готово две миље, образујући низак појас који је потпуно окруживао парк. Иза њега, на све вишим нивоима низале су се куле и терасе које су сачињвале главни део граневина у граду.
Простирале су се миљама благо се успињујући пут неба, при чему се упоредо повећавала њихова сложеност и монументална упечатљивост. Диаспар је био саздан као јединствена целина; он је представљао огромну, моћну машину. Иако му је спољни изглед био готово застрашујући по својој сложености, он једва да је обзнањивао делић скривених чудеса технологије без којих би све ове велике зграде биле само беживотне гробнице.
Алвинов поглед одлутао је ка границама његовог света. На удајености од десет до дванаест миља уздизали су се спољни бедеми града, чије су се појединости мутиле због удаљености и на којима је изгледало да почива небески свод. Иза њих није било ничега — ничега, изузев болне празнине пустиње у којој би човек веома брзо сишао с ума.
Због чега га је онда
Ту га није било. Али истог часа када је у срцу осетио жудњу за недокучивим, донео је одлуку.
Сада је знао шта му ваља чинити у животу.
Јасерак се није показао од велике помоћи, премда није био нерасположен за сарадњу, као што је Алвин готово очекивао. Слична питања постављана су му и раније у току његовог дугог бављења саветничком дужношћу, тако да он није веровао да га чак и неко ко је Јединствен попут Алвина може изненадити проблемима које он не би био у стању да реши.
Тачно је да је Алвин почео да испољава извесне мање настраности у понашању, које су захтевале евентуалне исправке. Он се није укалапао онако како је требало у невероватно разранен друштвени живот града, као ни у светове маште својих другова. Таконе није показивао веће занимање за дубља философска размишљања, премда то није било изненанујуће, с обзиром на његов узраст. Ствари су стајале знатно озбиљније са Алвиновим неправилним љубавним животом; од њега се, додуше, није могло очекивати да ступи у неку релативно чврсту везу још најмање једно столеће, па ипак краткоћа времена које је проводио са појединим партнеркама већ је постала предмет препричавања. Везе су му биле постојане док су трајале, али није било такве која би опстала дуже од неколико недеља. Изгледало је да Алвин не може да посвети пажњу више од једној ствари у исто време. Постојала су раздобља када се он свом душом предавао еротским играма својих дугова, или када је потпуно ишчезавао са изабраницом свог срца на неколико дана. Али када би га воља за тим минула, уследили би велики размаци, када се чинило да је изгубио свако занимање за оно што је требало да представља главно задовољство његовог узраста. То је можда било лоше и по њега, али у сваком случају по љубавнице које је напустио и које би потом необично дуго снуждене лутале градом, пре но што би им пошло за руком да са неким другим нану утеху. Јесерак је већ приметио да је и Алистра управо дошла у то несрећно стање.
Није ствар била у томе да су се у Алвиновом понашању испољавали безосећајност или неувинавност. У љубави, као и у свему другом, изгледало је да он тежи неком циљу који му Диаспар није могао пружити.
Ове особености, менутим, нису забрињавале Јесерака. Од неког ко је Јединствен могло се очекивати да се понаша на такав начин, и Алвин се у прикладној мери уклапао у општи склоп града. Ниједан појединац, ма како настран или блистав био, није могао да утиче на џиновску инерцију друштва које се у дословном смислу није мењало преко милијарду година. Јесерак није тек само веровао у стабилност; све друго осим ње било му је непојмљиво.
«Проблем који те мучи веома је стар», рече он Алвину, «али изненадио би се када би сазнао колико је људи прихватало овај свет здраво за готово, немајући никакве сумње у погледу њега, нити уопште размишљајући о томе. Тачно је да је људска раса једном запоседала простор који је био несравњиво већи од овога града. Ти си већ видео нешто од онога што је Земља била пре но што се пустиња раширила, а океани ишчезли. Сведочанства о том раздобљу, која ти тако радо проучаваш, најранија су којима располажемо; она су, заправо, једина која нам говоре о томе на шта је личила Земља пре доласка Освајача. Мислим да их је сасвим мало људи видело; ти безгранични, отворени простори представљају нешто са чим се ми не можемо носити чак ни у мислима.