Град и звезде
Шрифт:
Алвин се полако вратио кроз дворану огледала, док су му у уму и даље обитавали ноћ и звезде. Осећао се надахнуто, али и потиштено. Изгледало је да нема начина на који би утекао у ону огромну празнину — баш као ни неког разумног разлога због чега би то учинио. Јесерак је казао да би човек убрзо умро напољу у пустињи и Алвин није видео зашто му не би веровао.
Можда ће једнога дана открити како да изине из Диаспара, али чак и у том случају знао је да ће брзо морати да се врати. Отићи у пустињу — то би била само забавна игра и ништа више, ту игру он није могао ни са ким да подели, и то га никуда не би одвело. Али можда би она ипак била вредна труда, уколико би му помогла да утажи чежњу
Невољан да се одмах врати у познати свет, Алвин се задржао мену одразима из прошлости.
Стао је испред једног од највећих огледала и посматрао призоре који су се одигравали у његовим дубинама. Без обзира на то какав је механизам стварао ове слике, он је био условљен његовим присуством, а у извесној мери и његовим мислима. Огледала су била празна када је Алвин ушао у просторију, али су намах оживела чим је закорачио мену њих.
Чинило се да стоји у великом, отвореном парку који никада у стварности није видео, али који можда још постоји негде у Диаспару. Било је необично много света, пошто је изгледало да се управо одржава некакав јавни скуп. Два човека нешто су угланено расправљала на издигнутим платформама, док су они који су их подржавали стајали унаоколо и с времена на време правили упадице. Потпуна тишина доприносила је привлачности призора, пошто је одмах на сцену ступала машта да надокнади одсуство звукова. О чему ли су се говорници спорили? упитао се Алвин.
Можда то уопште није био стварни доганај из прошлости, већ сасвим измишљена епизода. Брижљива равнотежа прилика, помало формалне кретње — све је то призор чинило одвећ вештачким.
Алвин је посматрао лица у гомили, покушавајући да препозна неког. Овде није уочио никог таквог, али уопште није било искључено да гледа пријатеље са којима ће се упознати тек после много векова. Колико ли је ту било могућих типова људске физиогномије? Број је сигурно био велики, али је ипак био коначан, посебно када су одстрањене све неестетске варијације.
Људи у свету огледала наставили су своју давно заборављену расправу, пренебрегавајући слику Алвина који је непомично стајао мену њима. Понекад је доиста било тешко не поверовати да и он сам не представља део призора, пошто је опсена била беспрекорна. Када би нека прилика у огледалу отишла иза Алвина, она је нестајала, баш као што би се то догодило и са неким стварним предметом; а када би неко прошао испред њега, онда би он бивао заклоњен.
Алвин се управо спремао да крене када му је поглед пао на необично одевеног човека, који је стајао мало по страни од главне групе. Његове кретње, одећа и све остало изгледали су помало неприлични на једном оваквом скупу; он је нарушавао поредак ствари; као и Алвин, и он је представљао анахронизам.
У ствари, био је знатно више од тога: припадао је стварности и посматрао је Алвина са благо подругљивим смешком на уснама.
У току свог кратког живота, Алвин се није упознао ни са хиљадитим делом житеља Диаспара.
Није га стога зачудила чињеница што му је човек са којим се срео био странац. Изненадило га је, менутим, то што је уопште наишао на некога овде, у овој самотној кули, тако близу границе непознатог.
Он окрену лена свету огледала и суочи се са уљезом. Али пре но што је успео да прозбори и једну реч, непознати му се први обратио.
«Ти си Алвин, ако се не варам. Када сам установио да неко долази овамо, одмах сам посумњао на тебе.»
Опаска очигледно није била изречена са намером да звучи као увреда; представљала је само пуко констатовање чињеничног стања и Алвин ју је прихватио као такву. Није га изненадило што га је човек препознао; допадало му се то или не, био је познат свима у граду по својој јединствености и по још неоткривеним способностима.
«Ја сам Кедрон», настави странац, као да тиме објашњава све. «Зову ме Лакрдијаш.»
Алвин га је празно погледао и Кедрон слегну раменима са притвореном резигнираношћу.
«Шта ћеш, таква је слава! Додуше, ти си млад и за твога века није било никаквих лакрдија. То те оправдава због незнања.»
Постојало је нешто изазовно необично у вези са Кедроном. Алвин је почео да пребира по памћењу, трагајући за значењем непознате речи ‘Лакрдијаш’; она је будила присенке досећања, али се није могла сасвим разабрати. Постојало је читаво мноштво таквих звања у сложеној социјалној структури града и био је потребан читав један животни век да би се она сва упознала.
«Долазиш ли често овамо?» упита Алвин, са призвуком љубоморе. Већ се навикао на помисао да Лоранова Кула представља његово приватно власништво, тако да га је помало онеспокојила чињеница да и неко други зна за ова чудеса. За час се упитао, да ли је и Кедрон икада бацио поглед према пустињи или посматрао звезде како пониру ка западу?
«Не», рече Кедрон, као да је одговарао на његове неизречене мисли. «Никада раније нисам био овде. Али радо се упознајем са свим необичним збивањима у граду, а протекло је веома много времена од када је неко био у Лорановој Кули.»
Алвина је у магновењу зачудило како то да Кедрон зна за његове претходне посете овом месту, али је одмах одагнао све недоумице. Диаспар је био пун очију, ушију и других још тананијих органа чула, која су град обавештавали о свему што се догана у њему. Свако кога би то у довољној мери занимало, несумњиво је могао да нане начина да се укључи у те канале.
«Чак и ако је необично да било ко наврати овамо», рече Алвин, не одустајући од вербалног окршаја, «зашто би то тебе занимало?»
«Зато што», узврати Кедрон, «необично у Диаспару спада у моју надлежност. Одавно си ми ти на оку; знао сам да ћемо се срести једног дана. Према мојим властитим назорима, и ја сам јединствен. Ах, свакако не тако као ти; ово није мој први живот. Већ сам најмање хиљаду пута изашао из Дворане Стварања. Али негде далеко, на почетку, био сам изабран да будем Лакрдијаш, а у Диаспару не може да буде више од једног Лакрдијаша одједном. Многи људи мисле да је и тај један сувишан.»
Постојала је извесна ироничност у Кедроновим речима, што је Алвина још више доводило у пометњу. Није било баш најприличније постављати отворена лична питања, али Кедрон је први начео тај предмет.
«Жао ми је што нисам упућен», рече Алвин, «Али шта је то Лакрдијаш и шта он ради?»
«Ти си питао ‘шта’, узврати Кедрон, «али ја ћу ти радије одговорити ‘зашто’. У питању је дуга прича, али уверен сам да ће те занимати.»
«Мене све занима», рече Алвин, прилично уверљиво.
«Врло добро. Људи (ако су то уопште били људи, у шта ја понекад сумњам) који су пројектовали Диаспар морали су да реше један невероватно сложен проблем. Диаспар није пука машина, знаш, већ живи организам, и то бесмртан. Ми смо се у тој мери навикли на наш облик друштва да нам је сада непојамно колико је оно морало да изгледа необично нашим првим прецима. Овде имамо сићушан, затворени свет који се уопште не мења, изузев у ситним појединостима, и који је савршено постојан у временском току. Он вероватно већ траје дуже и од читаве остале историје људског рода, па ипак сматра се да је у тој историји било на хиљаде засебних култура и цивилизација које су кратко постојале, а затим се брзо гасиле. Како је Диаспар постигао ову изузетну постојаност?»