Град и звезде
Шрифт:
«Оно што тражиш можда не постоји», рече Кедрон, «али ако га ипак има, овде ћеш га понајпре наћи. Хајде да ти покажем како се рукује мониторима.»
Следећи сат Алвин је провео седећи пред једним видео-екраном и учећи како да користи његов управљачки систем. Могао је по жељи изабрати било коју тачку у граду и испитивати је кроз све степене увећања. Екраном су брзо промицале улице, куле, зидови и покретни путеви, како је он мењао координате; изгледало је као да је свевидећи, бестелесни дух који се без по муке могао кретати свуда по Диаспару, неометан никаквим физичким препрекама.
Па
Почео је да покреће ручице и убрзо је нашао Лоранову Кулу; хитро се кретао кроз ходнике и пролазе које је већ истражио у стварности. Док се призор камене решетке ширио на екрану, готово је осетио прохладан ветар који је непрекидно струјао кроз њу у току можда половине читаве историје човечанства и који дува и сада. Сасвим се примакао решетки, погледао напоље — и није видео ништа. Шок је за тренутак био тако снажан, да је готово посумњао у властито памћење; да ли је посматрање пустиње било тек пуко сновинење?
А онда се сетио истине. Пустиња није представљала део Диаспара, тако да никакав њен призор није могао постојати у аветињском свету који је истраживао. У стварности, са друге стране решетки могло се налазити било шта; мониторски екран то никада не би показао.
Па ипак, он му је могао учинити доступним нешто што ниједан тренутно живи човек никада није видео. Алвин је померио осматрачку тачку кроз решетке, у ништавило које се пружало изван града. Затим је подесио управљаче да промене смер винења, што му је омогућило да погледа уназад на пут којим је дошао. И тако се пред њима појавио Диаспар — посматран споља.
За компјутере, водове памћења и све многобројне механизме који су стварали призор што га је Алвин гледао, то је представљало само прост проблем перспективе. Они су ‘знали’ облик града; према томе, могли су га приказати онаквог какав изгледа споља. Допадао му се трик којим је ово изведено, али су његове последице деловале знатно снажније на Алвина. Бар духом, ако већ не стварно, он је побегао из града. Изгледало је као да виси у постору само неколико стопа од стрмих зидина Лоранове Куле. За тренутак је нетремице гледао у глатку, сиву површину која му је пукла пред очима; а онда покрену управљаче и поче да спушта осматрачку тачку ка тлу.
Сада када се упознао са могућностима овог чудесног уренаја, план делања постао му је сасвим јасан. Није било потребе страћити месеце и године у истраживању Диаспара изнутра, ићи из просторије у просторију, из ходника у ходник. Са ове нове осматрачнице могао је споља да разгледа град и лако да уочи било који отвор који би водио у пустињу и свет који се пружао из њега.
Осећај победе, испуњења, готово му је изазвао вртоглавицу и он је пожелео да са неким подели своју радост. Окренуо се ка Кедрону, хотевши да се захвали Лакрдијашу што му је ово омогућио. Али Кедрона је нестало, а био му је потребан само тренутак размишљања да схвати узрок.
Алвин је вероватно био једини човек у Диаспару који је без потешкоћа могао да посматра призоре који су сада промицали екраном. Лакрдијаш је био вољан да му помогне у трагању, али чак је и он подлегао необичном ужасу Васељене који је тако дуго приковао човечанство унутар његовог малог света. Пустио је Алвина да сам настави своје истраживање.
осећај усамљености, који је за кратко ишчилео из Алвинове душе, опет је почео да га тишти. Али ово није био час за сету чекало га је много послова. Поново се окренуо мониторском екрану, подесио уренај тако да му призор градских зидина лагано промиче пред очима и дао се у трагање.
Алвин се готово уопште није винао у Диаспару наредних неколико недеља, премда је свега неколико људи приметило његово одсуство. Када је установио да му бивши ученик проводи све време у Већници, уместо да тумара граничним подручјима града, Јесерак је мало одахнуо, пошто је сматрао да му се тамо ништа рнаво не може догодити. Еристон и Етанија позвали су га у стан једном или два пута, али пошто га нису нашли, одустали су од даљег тражења. Алистра је, менутим, била мало устрајнија.
За њено властито добро, била је штета што се заљубила у Алвина, када јој је на располагању стајало читаво мноштво прикладнијих избора. Алистра је одувек без по муке проналзила партнере, али у поренењу са Алвином сви остали људи које је познавала представљали су безличне типове, истесане из исте необликоване громаде. Она га неће изгубити без борбе: његова издвојеност и равнодушност били су изазове коме она није могла одолети.
Уосталом, можда девојка није имала искључиво себичне побуде; оне су пре биле материнске него сексуалне. Иако је ронење одавно заборављено, и даље се задржао женски нагон за заштитом и наклоношћу. Алвин се могао показати тврдоглавим, самопоузданим и одлучним да иде својим путем, али она је ипак осећала његову унутрашњу усамљеност.
Када је открила да је Алвин нестао, без оклевања је упитала Јесерака шта му се догодило.
Јесерак се само тренутак двоумио пре но што јој је рекао. Ако Алвин није желео друштво, за то је могао сам да се побрине. Његов старатељ није ни одобравао ову везу, нити јој се противио.
У ствари, Алистра му се допадала и надао се да ће њен утицај помоћи Алвину да се прилагоди животу у Диаспару.
Чињеница да је Алвин проводио све време у Већници могла је значити само да се задубио у некакав истраживачки пројекат; а ово сазнање помогло је Алистри да одагна све сумње које је евентуално имала у погледу неке могуће супарнице. Али ако већ љубомора није почела да је копка, знатижеља јесте. Понекад је пребацивала себи што је напустила Алвина у Лорановој Кули, премда је била свесна да би у поновљеним околностима поступила исто тако. Није било начина да докучи Алвинов ум, казала је самој себи, уколико не установи шта је он то намерачио.