Град и звезде
Шрифт:
За тренутак се удубио у стари, познати сан. Замишљао је да је господар неба, да се цео свет пружа под њим, мамећи га да путује где му се прохте. То, менутим, није био свет његовог времена, већ онај изгубљени, из праскозорја времена — раскошан и животан призор брежуљака, језера и шума. Осетио је горку завист према својим непознатим прецима који су потпуно слободно ходили по целој земљи, али и допустили да њена лепота згасне.
Ово опојно сањарење било је бескорисно; вратио се зато у садашњост и проблемима који су га непосредно чекали. Уколико је небо било неосвојиво,
Још једном је доспео у ћорсокак и била му је потребна помоћ, пошто није могао наставити властитим снагама. Није му се допадало да призна ову чињеницу, али био је довољно поштен да је не пориче. И тако, неумитно, мисли су му поново скренуле на Кедрона.
Алвин никако није био у стању да разабере да ли му се Лакрдијаш свина. Било му је веома мило што су се упознали и осећао је захвалност према Кедрону за помоћ и прећутну наклоност коју је овај имао према његовом трагању. Није постојао нико други у Диаспару са ким је имао толико заједничког, па ипак било је нечег у Лакрдијашевој личности што га је узнемиравало.
Можда је то био Кедронов израз ироничне надобудности који је понекад у Алвину стварао утисак да се овај крадомице подсмева свим његовим напорима, чак и онда када је изгледало да предузима све да му помогне. Због овога, као и услед властите својевољности и независности, Алвин је избегавао да се обрати Лакрдијашу све док то није постао једини излаз.
Договорили су се да се нану у малом, кружном дворишту недалеко од Већнице. Било је много оваквих издвојених места у граду, можда само неколико корачаја од неке закрчене прометнице, па ипак сасвим одсечених од ње. До њих се обично могло стићи једино пешице после помало заобилазне шетње; штавише, она су се понекад налазила у средишту неког прилично замршеног лавиринта који је доприносио њиховој осамљености.
Двориште је имало тек нешто више од педесет корачаја у пречнику и заправо је било смештено дубоко у унутрашњости једне велике зграде. Па ипак, чинило се да нема коначне физичке границе, пошто је било обложено провидним плаво-зеленим материјалом који се сјајио благом унутрашњом светлошћу. Иако није било видљивих граница, двориште је тако било постављено да није постојала опасност од страха пред бескрајним простором. Ниски зидови, који нису досезали ни до паса, били су растављени на размацима, тако да се могло проћи измену њих; то је давало утисак безбедне затворености, без чега се нико у Диаспару није могао осећати потпуно срећним.
Кедрон је испитивао један од тих зидова када је Алвин стигао. Био је прекривен замршеним мозаиком разнобојних плочица, које су изгледале тако фантастично преплетене да Алвин уопште није покушао да их разабере.
«Погледај овај мозаик, Алвине», рече Лакрдијаш. «Примећујеш ли ишта необично на њему?»
«Не», признаде Алвин после краћег испитивања. «Не разумем се много у те ствари, али овде не видим ништа необично.»
Кедрон превуче прстима преко разнобојних плочица. «Немаш баш особити дар запажања», рече. «Погледај ове ивице овде: види како постају заобљене и умекшане. Тако нешто
Сећам се овог мозаика када је био нов, пре само осамдесет хиљада година, за мог последњег живота. Ако се вратим на ово место кроз десетак живота, плочице ће сасвим отпасти.»
«Не видим ништа изненанујуће у томе», одговори Алвин. «Постоје и друга уметничка дела у граду која нису довољно ваљана да би се сачувала у водовима памћења, али ни сасвим рнава да би се одмах уништила. Претпостављам да ће једног дана овамо доћи неки други уметник и обавити бољи посао. Његово дело неће бити препуштено пропадању.»
«Познавао сам човека који је пројектовао овај зид,» рече Кедрон, и даље испитујући прстима напрслине у мозаику. «Чудно да памтим ову чињеницу, када не могу да се сетим самог човека. Мора да ми се није допадао, тако да сам га избрисао из ума.» За тренутак се насмејао. «Можда сам га и ја сам направио у току једне од мојих уметничких фаза; после сам сигурно био толико љут када је град одбио да га овековечи, да сам одлучио да заборавим на целу ствар. Ха, знао сам да ће се овај комад одвалити!»
Пошло му је за руком да истргне једну златну плочицу и веома задовољно је посматрао малу саботажу. Бацио је комадић на под, додавши: «Роботи за одржавање мораће нешто да ураде с тим!»
Алвин је у магновењу схватио да је управо имао прилику да нешто научи. То му је рекао онај необичан нагон познат као интуиција који се кретао пречицама неприступачним простој логици. Погледао је златну љуску која му је стајала крај ногу, покушавајући да је доведе у некакву везу са проблемом који му је заокупљао ум.
Није било тешко доћи до одговора када је једном схватио да он постоји.
«Разумем шта хоћеш да ми кажеш», рече Кедрону. «Постоје предмети у Диаспару који се не чувају у водовима памћења, тако да никада не бих могао да их нанем посредством монитора у Већници. Када бих отишао тамо и управио осматрачку тачку на ово двориште, не би било ни трага од зида на коме седимо.»
«Мислим да би нашао зид, али на њему не би било мозаика.»
«Да, јасно ми је то», рече Алвин, одвећ нестрпљив да би се задржавао на таквим цепидлачењима. «На исти начин, можда још постоје делови града који никада нису били унесени у водове вечности, али који још стоје сачувани. Па ипак, и даље не видим како ми то може помоћи. Поуздано знам да спољни зид постоји и да у њему нема никаквог отвора.»
«Можда излаз одиста не постоји, одговори Кедрон. «Не могу ти ништа обећати. Али мислим да има још много ствари којима нас монитори могу научити, уколико им то допусти Централни Компјутер. Срећом, изгледа да му се ти допадаш.»
Алвин је размишљао о овој опасци док су ишли према Већници. До сада је веровао да је искључиво захваљујући Кедроновом утицају успео да доне до минитора. Није му уопште падало на памет да би то могло бити и због неког његовог унутарњег одличја. Бити Јединствен — имало је много рнавих страна; било је ред да ужива и неку погодност.