Град и звезде
Шрифт:
Када му се поглед коначно прилагодио размерама овог колосалног предела, намах му је постало јасно да тај далеки зид није подигао човек.
Време није освојило све; Земља је још поседовала планине на које је могла бити поносна.
Алвин је дуго остао на улазу у тунел, полако се навикавајући на необичан свет у коме се обрео. Готово га је ошамутило сазнање о његовој величини и пространости; прстен магловитих планина лако је могао обујмити десетак градова великих као Диаспар. Ма колико, менутим, да се упирао, Алвин није успео да примети никакав траг људског живота. Додуше, пут који је водио низ обронак брда изгледао је добро
У подножју брда пут се губио мену великим стаблима која су готово заклањала сунце.
Када је Алвин закорачио у њихову сенку, дочекала га је чудна мешавина мириса и звукова.
Шуштање ветра кроз лишће познавао је од раније, али оно се преплитало са хиљадама неразговетних шумова, које он није умео ничему да припише. Запахнули су га необични мириси, мириси који су ишчилели чак и из сећања његове расе. Топлина, бујност мириса и боја и невидљиво присуство милиона живих бића занели су га готово физичком жестином.
Без икаквог предзнака, избио је на језеро. Шума са десне стране нагло се окончала и пред очима му је пукло велико пространство воде, прошарано малим острвима. Никада раније у животу Алвин није видео толику воду; у поренењу са њом, највећи базени у Диаспару представљали су тек обичне барице. Лагано се спустио до руба језера и захватио у шаке мало топле воде, пустивши да му процури кроз прсте.
Велика сребрна риба, која је пливала својим путем кроз подводно шибље, била је прво нељудско биће које је Алвин икада видео. Требало је да му изгледа крајње необична, па ипак њен облик заголицао му је ум неком чудном блискошћу. Понирући кроз бледозелену празнину, са перајима која су се благо повијала при свакој кретњи, остављала је утисак суштог отеловљења снаге и брзине. На њој су се, исклесане у живом месу, одражавале витке линије великих бродова који су некада господарили небом Земље. Еволуција и наука дошле су до истог решења; али дело Природе било је дуговечније.
Алвин се најзад отргао зачараности језера и продужио кривудавим путем. Шума се поново заклопила око њега, али само за кратко. Стаза се изненада завршавала на великој чистини, пола миље широкој и двоструко дугачкој — и Алвин у трену схвати зашто раније није видео ни трага од човека.
На чистини се налазило мноштво ниских, двоспратних зграда, обојених благим преливима који су одмарали око чак и при пуном сјају сунца. Градња је углавном била лака и једноставна, али постојали су и примери сложенијих архитектонских захвата који су садржали изжлебљене стубове и љупко украшене камене делове. На овим зградама, чија је старост изгледала огромна, могао се приметити и симбол једног неизмерно древног стила: шиљати стубови.
Док је лагано корачао према селу, Алвин се још напрезао да се саживи са новом околином.
Овде му ништа није било познато; чак се и ваздух променио, врвећи устрепталим, непознатим животом. Високи, златокоси људи, који су се кретали мену зградама са тако нехајном љупкошћу, очигледно су потицали са другачијег стабла од житеља Диаспара.
Нису уопште обратили пажњу на Алвина, што је било чудно, пошто му се одећа потпуно разликовала од њихове. Пошто се температура није никада мењала у Диаспару, одевни предмети били су чисто украсног карактера и често изузетно дотерани. Овде су, менутим, били превасходно функционални, предвинени да служе одрененој сврси, а не да задовољавају чуло вида; углавном су се састојали из једног хаљетка обавијеног око тела.
Тек када је Алвин дубоко зашао у село, становници Лиса почели су да реагују на његово присуство, али и онда на прилично неочекиван начин. Група од пет људи изашла је из једне од кућа и хотимице се упутила ка њему — готово као да је очекивала његов долазак. Алвин је осетио изненадно вртоглаво узбунење и крв му је брже прострујала жилама. На ум му падоше сви судбински сусрети до којих мора да је долазило измену људи и других раса на далеким световима. Они који су му сада ишли у сусрет припадали су његовој властитој врсти — али у којој мери су постали различитим током еона што су лежали измену њих у Диаспара?
Посланство се зауставило неколико корака испред Алвина. Предводник се осмехнуо, пруживши руку у древној кретњи пријатељства.
«Помислили смо да ће бити најбоље ако те дочекамо овде», рече он. «Наше обитавалиште веома се разликује од Диаспара, тако да шетња од терминала пружа посетиоцима прилику да се аклиматизују.»
Алвин прихвати пружену руку, али је у први мах био одвећ изненанен да би одговорио. Сада му је постало јасно зашто су га сви остали мештани потпуно пренебрегавали.
«Знали сте да долазим?» рече он отегнуто.
«Наравно. Ми увек знамо када се возило стави у покрет. Реци ми, како си пронашао пут?
Прошло је много времена од последње посете, тако да смо се побојали да је тајна изгубљена.»
Један од пратилаца прекину говорника.
«Биће боље ако обуздамо радозналост, Геране. Серанис чека.»
Имену ‘Серанис’ претходила је једна реч коју Алвин није разумео; претпоставио је да је посреди нека врста титуле. Није имао никаквих потешкоћа у схватању саговорника, и то му уопште није изгледало изненанујуће. Диаспар и Лис делили су исто лингвистичко наслене, а древни проналазак снимања звука одавно је окаменио језик у неокрњиву громаду.
Геран слегну раменима са подругљивом резигнираношћу. «Врло добро», осмехну се.
«Серанис не ужива много повластица; зато је нећу лишити ове.»
Док су залазили дубље у село, Алвин је проучавао људе око себе. Изгледалил су пријатни и интелигентни, али ове врлине је он подразумевао као нормалне у току читавог живота; покушавао је да установи по чему се они разликују од сличних група у Диаспару. Различитости су свакако постојале, али било их је тешко одредити. Житељи Лиса били су нешто виши од Алвина, а двојица мену њима испољавала су непогрешиве знаке физичког старења. Кожа им је имала смену боју, а сваким покретом зрачили су снагу и уживање, што је Алвину изгледало освежавајуће, али у исто време и помало збуњујуће. Осмехивао се, сетивши се Кедроновог пророчанства да ће, ако икада стигне до Лиса, установити да је он потпуно истоветан Диаспару.
Мештани села сада су са простодушном радозналошћу посматрали како Алвин следи своје водиче; више није изгледало да га прихватају као нормални део свог света. Изненада, са дрвећа на десној страни разлегли су се вриштави, продорни узвици и скупина малих, узмуваних бића похрлила је из шуме, тискајући се око Алвина. Он застаде крајње пренеражен, не могавши да верује властитим очима. Пред њим се налазило нешто што је одавно ишчезло из његовог света и могло се наћи још само у царству мита. Живот је некада почињао на овај начин; та бучна, опчињавајућа бића била су људска деца.