Град и звезде
Шрифт:
Ни Алвин ни Кедрон нису прозборили ни речи док су зидови бешумно промицали поред њих.
Лакрдијаш је још једном дошао у сукоб са властитом савешћу, упитавши се није ли овога пута стварно прекардашио. Није имао никакву представу о томе куда би их овај пут могао одвести ако је уопште некуда водио. По први пут у свом животу, почео је да докучује право значење страха.
Алвин се, менутим, није бојао; био је одвећ узбунен. Исто осећање искусио је у Лорановој Кули, када је погледао напоље, преко необесвећене пустиње, и видео звезде како освајају ноћно небо. Тада једва да је привирио у непознато; сада му је најзад ишао у сусрет.
Зидови
Стуб кроз чију су се унутрашњост спустили изгледао је одвећ танушан да би издржао милионе тона стена над собом; у ствари, чинило се да он уопште није саставни део овог простора, већ да је ту накнадно догранен. Пратећи Алвинов поглед, Кедрон је дошао до истог закључка.
«Овај стуб је подигнут», рече он, говорећи помало грозничаво, као да је по сваку цену хтео нешто да каже, «само због цеви кроз коју смо дошли. Он сигурно не би могао поднети оптерећење промета који се одвијао овуда када је Диаспар још био отворен ка свету. Саобраћај мора да је текао кроз оне тунеле тамо; претпостављам да их препознајем?»
Алвин погледа према зидовима хале, удаљеним више од сто метара. У њима се, на правилним размацима, налазило дванаест тунела, који су се зрачно пружали у свим правцима, баш као и покретне траке у Диаспару. Приметио је да се благо успињу нагоре и разабрао је познату сиву површину покретних трака. Били су то само прекинути огранци великих путева; необичан материјал који им је надахњивао живот налазио се сада у непомичној окамењености. Када је град саздан, централни део система покретних страка био је искључен, али не и уништен.
Алвин крену ка најближем тунелу. Превалио је само неколико корака када је схватио да се нешто догана са подом под његовим стопалима. Постајао је провидан. Још неколико метара, и изгледало је као да се налази усред ваздуха, без икаквог видљивог ослонца. Зауставио се и загледао у празнину под собом.
«Кедроне?» узвикну. «Ходи да видиш ово!»
Лакрдијаш му се придружио и обојица почеше да гледају у чудеса која су им стајала под ногама. Једва видљива, на неодрененој дубини, лежала је огромна карта — велика мрежа линија које су се сабирале у једну тачку испод средишње цеви. За тренутак су је посматрали у тишини, а онда Кедрон рече тихо: «Схваташ ли шта је ово?»
«Мислим да схватам», узврати Алвин. «То је карта целокупног транспортног система, а они кружићи су сигурно други градови на Земљи. Видим поред њих називе, али су одвећ ситни да бих их прочитао.»
«Мора да је овде некакда постојало некакво унутрашње осветљење», рече Кедрон одсутно. Ишао је трагом линија под својим ногама, пратећи их погледом у правцу зидова хале.
«Тако сам и мислио!» узвикну изненада. «Видиш ли како све ове зрачне линије воде ка малим тунелима?»
Алвин је приметио да се поред великих лукова покретних путева налазе небројени мањи тунели који воде изван хале. Уместо да иду нагоре, они су се спуштали надоле.
Кедрон настави, не чекајући на одговор.
«Тешко се може замислити једноставнији систем. Људи би се спустили покретним путевима, изабрали место које желе да посете, а затим би следили одговарајућу линију на карти.
«Шта се онда доганало са њима?» упита Алвин. Кедрон је ћутао, покушавајући да погледом докучи тајну тунела који су водили надоле. Било их је измену тридесет и четрдесет и сви су изгледали истоветни, личивши менусобно као јаје јајету. Могли су се разликовати једино на основу назива на карти, али ти називи сада више нису били разумљиви.
Алвин се одвојио и дао у обилажење средишњег стуба. А онда до Кедрона допре његов глас, помало пригушен и надјачан одјецима који су се враћали са зидова хале.
«Шта је?» упита Кедрон, невољан да промени положај, пошто му је готово пошло за руком да разабере једну тешко читљиву групу слова. Али Алвинов глас није трпео одлагање, и тако он устаде и придружи му се.
Далеко испод налазила се друга половина велике карте, чија се танана мрежа зрачно ширила ка тачкама компаса. Овога пута, менутим, нису сви натписи били одвећ тамни да се не би могли разабрати; једна линија — али само она — била је сјајно осветљена. Изгледало је као да се не налази ни у каквој вези са осталим делом система; попут блиставе стреле, показивала је ка једном од тунела који су водили наниже. Близу свог свршетка, линија је пресецала круг златне светлости поред кога је стајала само једна реч: ЛИС. То је било све.
Алвин и Кедрон провели су дуго времена нетремице зурећи у тај неми симбол. Кедрону је он представљао изазов за који је знао да га не може прихватити — штавише, чије му се само постојање уопште није допадало. Али за Алвина био је то наговештај остварења свих његових снова; иако му реч Лис није ништа значила, он је почео да је обликује уснама, кушајући отегнуто слово ‘с’ попут неког егзотичног укуса. Крв му је брже потекла жилама, а груди почеше да му се надимају као у грозници. Ишао је погледом око великог зборишта, покушавајући да замисли како је изгледало у древним данима, када се ваздушни саобраћај окончао, али су градови Земље и даље били у менусобној вези. На ум му падоше небројени милиони година које су протекле док је саобраћај постепено јењавао, а светлости се на великој карти гасиле једна за другом, да би на крају преостала само ова једна. Колико већ, упита се он, она сија мену својим утуљеним садрузима, чекајући да буде водич онима који никако да дону, од када је Јарлан Зеј запрео покретне путеве и затворио Диаспар према свету?
А то је било пре читавих милијарду година. Мора да је још онда Лис изгубио везу са Диаспаром. Изгледало је невероватно да је само он могао опстати; ко зна, можда је карта сада била без икаквог значења.
Кедрон најзад прекину Алвиново размишљање. Остављао је утисак нервозне и узрујане особе, нимало налик оној из града, пуној самоуверености и поуздања.
«Мислим да не би требало да идемо даље», рече. «Нећемо бити у безбедности док се... док се боље не припремимо.»
Било је то сасвим разумно, али Алвин је осетио пригушени одјек страха у Кедроновом гласу.
Да га није било, он би поступио онако како му је разборитост налагала, али одвећ јасна свест о властитој храбрости удружена са презиром према Кедроновој бојажљивости нагнала је Алвина напред. Изгледало је глупо стићи чак довде, а онда се вратити када се циљ појавио на видику.
«Ја идем у тунел!», рече неумољиво, као да је чикао Кедрона да га спречи. «Желим да видим куда води.» Одлучно је кренуо напред, а после тренутка оклевања за њим је пошао и Лакрдијаш, пратећи стрелу светлости која им се сјајила под ногама.