Град и звезде
Шрифт:
Одлучно је закорачила у главну дворану, опчињена али не и заплашена тишином које је постала свесна чим је прошла кроз улаз. Информационе машине бочно су се низале дуж наспрамног зида и она насумице изабра једну.
Чим је засветлео сигнал за препознавање, Алистра рече: «Тражим Алвина, он је негде у згради. Где га могу наћи?»
Ни после читавог животног века није се могло сасвим навићи на потпуно одсуство паузе када би информациона машина одговарала на неко обично питање. Било је људи који су знали — или су тврдили да знају — како се то изводи; они су говорили о ‘додатном времену’ и о ‘складишном простору’,
«Он је код монитора, узвратила је машина.» То јој није много помогло, пошто јој назив уренаја ништа није говорио. Ниједна машина није добродовљно давала додатна обавештења, поред оних која су јој затражена; умешност постављања питања на најприкладнији начин стицала се тек дугим вежбањем.
«Како да стигнем до њега?» упита Алистра. Откриће шта су монитори када буде дошла до њих.
«Не могу ти рећи уколико немаш дозволу Већа.»
Био је ово најнеочекиванији, па чак и веома збуњујући развој доганаја. Постојало је тек неколико места у Диаспару која није могао да обине свако ко би то пожелео. Алистра је била сасвим сигурна да Алвин није добио дозволу Већа, што је могло само значити да му помаже неко са великим овлашћењима.
Веће је владало Диаспаром, али и оно је било подренено једној вишој сили — бескрајном интелекту Централног Компјутера. Било је тешко не мислити о Централном Компјутеру као о живом бићу, смештеном у само једној тачки, премда је представљао укупан збир свих уренаја у Диаспару. Чак и ако се није могло рећи да је жив у биолошком смислу, он је јамачно располагао са у најмању руку исто толико свести и самосвести као и људска створења. Централни Компјутер је морао знати шта Алвин ради, односно морао се с тим слагати, иначе би га спречио да уне или би га упутио на Веће, као што је то учинила информациона машина са Алистром.
Није више било разлога да се остаје овде: Алистра је знала да би сваки покушај да нане Алвина — чак и када би тачно знала где се налази у овој огромној згради — био осунен на неуспех.
Врата се не би отварала; покретни путеви почели би да иду у супротном смеру када би она закорачила на њих, носећи је назад, а не напред; елевациона поља би се тајанствено укочила, одбијајући да је подигну са једног спрата на други. Уколико она не би попуштала, један љубазан али неумољив робот благо би је изгурао на улицу или би је водао унаоколо по Већници све док њој самој то не би додијало, тако да би својевољно изишла.
Била је у рнавом расположењу када се обрела на улици. Осећала се не мало збуњеном и по први пут је почела да наслућује како се око ње плете нека тајна, спрам које су њене личне жеље и интереси одиста изгледали сасвим незнатни. То, менутим, није значило да су јој они због тога били мање важни. Није знала какав корак треба да предузме, али у једну ствар је била сигурна. Алвин није представљао једину особу у Диаспару која се могла подичити тврдоглавошћу и упорношћу.
Слике је нестало са мониторског екрана када је Алвин подигао руке са контролног панела и ослободио водове. За тренутак је седео сасвим непомично, зурећи у затамњен правоугаоник који му је потпуно заокупљао свест много недеља. Прокрстарио је уздуж и попреко својим светом; екраном је прошла свака квадратна стопа спољних зидина Диаспара. Сада је познавао град боље од било ког другог живог човека, са изузетком можда Кедрона; исто тако, сада му је било јасно да нема никаквог пута кроз зидове.
Осећање које га је прожимало није била пука утученост; он уопште није очекивао да ће имати лак посао, нити се надао да ће већ из прве наћи оно што тражи. Најважније је било да је одстранио једну могућност. Сада се мора усредсредити на остале.
Устао је и пошао ка слици града која је готово испуњавала просторију. Било ју је тешко замислити другачије него као стварни модел, премда је знао да је, заправо, посреди оптичка пројекција схеме у ћелијама памћења које је истраживао. Када би подесио управљаче монитора и програмирао осматрачку тачку да се креће кроз Диаспар, један светлосни кружић ишао би површином ове копије, тачно му показујући којим правцем путује. Био је то користан водич првих дана, али убрзо се тако извештио у постављању координата да му помоћ више није била потребна.
Цео град пружао се под њим; гледао га је са висине попут неког бога. Па ипак, готово да га није примећивао, размишљајући подробно о корацима које му је сада ваљало предузети.
Уколико све остало закаже, увек је постојало једно решење проблема. Диаспар су могли да очувају у недирнутом стању његови водови вечности, замрзнути заувек према схеми у ћелијама памћења, али је зато саму ову схему било могуће променити, што би за последицу имало преиначења града. Један део спољњег зида могао се поново пројектовати и тако да садржи отвор, затим је овај нови план требало убацити у мониторе и сачекати да се град пеобликује у сагласности са измењеном концепцијом.
Алвин је наслућивао да се велики делови мониторске контролне табле, чију му сврху Кедрон није објаснио, налазе у вези са оваквим мењањима. Било би бескорисно вршити опите са њима; уренаји који су могли мењати саму сруктуру града били су добро запретени и њима се могло управљати једино уз овлашћење Већа и сагласност Централног Компјутера. Постојало је сасвим мало изгледа да би Веће пристало на оно што би он тражио, чак и ако би био приправан да се деценијама и столећима стрпљиво заузима за своју ствар. Уосталом, тако нешто му се и иначе није одвећ допадало.
Управио је своје мисли ка небу. Понекад би замишљао, у маштањима којих се готово стидео да се присети, како је поново стекао слободу кретања ваздухом које се човек одавно одрекао. Знао је да је небо Земље некада било испуњено необичним обличјима. Из дубина космоса стизали су велики бродови, носећи непозната блага, и укотвљавали се у легендарној Луци Диаспар. Али Лука се налазила изван подручја града; пре много еона, запрео ју је песка нанесен ветром. Помишљао је на могућност да се негде у лавиринтима Диаспара још налази скривена нека летећа машина, али није стварно веровао у то. Чак и у данима када су мале, појединачне летелице биле у општој употреби, изгледало је сасвим неприлично да се њихово коришћење допушта у градском атару.