Град и звезде
Шрифт:
Попут неког древног морепловца, који уноси у карту непознату земљу, Алвин је отпочео систематски да истражује Диаспар. Проводио је недеље и дане тумарајући по усамљеним кулама на рубовима града, у нади да ће негде открити пут у спољни свет. У току овог трагања, пронашао је десетак великих вентилационих отвора високо изнад пустиње, али сви су били заптивени решеткама; чак и да ових није било, понор под њима који је готово достизао једну миљу, представљао је сасвим довољну препреку.
Није открио никакав други излаз, иако је испитао хиљаду ходника и десет хиљада празних просторија. Сва здања налазила су се у савршеном и беспрекорном стању, што су житељи Диаспара прихватали као израз нормалног
То, менутим, није уранало плодом, пошто роботи са којима се сусретао нису били програмирани да одговарају на људски говор или мисли. Иако су били свесни његовог присуства, пошто су се љубазно склањали у страну да би га пропустили да проне, одбијали су да заподену разговор.
Доганало се да Алвин по читавих неколико дана не наине ни на једног човека. Када би огладнео, он је одлазио у неки од апартмана предвинених за боравак и наручивао оброке.
Чудесне машине, на чије је постојање уопште он веома ретко помишљао, повратиле би се у живот после сна дугог еонима. Схеме које су биле ускладиштене у њиховим памћењима затитрале би на рубу стварности, устројавајући и управљајући материју која им је стајала под контролом. И тако, оброк кога је неки врхунски кулинар зготовио пре сто милиона година поново би био призван у постојање да би пружио сласт чулу укуса или само да би утажио глад новог сладокусца.
Самотност овог пустог света — празне опне која обавија живо срце града — није Алвина испуњавала малодушношћу. Он је био навикао на усамљеност чак и када се налазио мену онима које је називао пријатељима. Страсна преданост истраживању, на које је трошио сву снагу и усредсренивао свако занимање, учинила је да на тренутак сметне с ума тајну свог порекла и особеност која га је раздвајала од осталих житеља.
Истражио је мање од стотог дела ивица града, када је схватио да тиме само губи време. Ова одлука није проистекла из нестрпљивости, већ је до ње дошао здравим разумом. Уколико се покаже потребним, он је био спреман да се врати и да заврши започети посао, чак и по цену да на то утроши остатак живота. До сада је, менутим, довољно видео, да би му било јасно како, ако и постоји излаз из Диаспара, њега уопште неће бити тако лако наћи. Могао је да страћи столећа у јаловом трагању, уколико се не обрати за помоћ мудријим од себе.
Јесерак му је с извесним жаљењем рекао да он не зна ни за какав пут који би водио из Диаспара и да сумња да тако нешто уопште постоји. Информационе машине пребирале су, када им је Алвин поставио исто питање, по свом готово неизмерном памћењу, али узалуд. Оне су могле да му кажу сваку појединсот из историје града од тренутка када су доганаји почели да се бележе — од часа када су се окончала заувек скривена Рана Времена. Али нису биле у стању да одговоре на Алвиново једноставно питање — или их је можда нека виша сила спречавала у томе.
Морао је, дакле, поново да се види са Кедроном.
«Радио си на своју руку», рече Кедрон, «али знао сам да ћеш ме раније или касније потражити.»
Ова самоувереност забринула је Алвина; није му се допадала помисао да се његово понашање може тако тачно предсказати. Запитао се да ли је Лакрдијаш био очевидац свих његових безуспешних трагања и да ли је упознат са корацима које предузима.
«Покушавам да пронанем излаз из града», рече отворено. «Сигуран сам да постоји и мислим да ми ти можеш помоћи да га пронанем.»
Кедрон за тренутак није ништа одговорио. Ако је желео, још није било касно да не крене путем који се пружао пред њим, водећи у будућност што је лежала сасвим изван домашаја његове моћи предвинања. Нико други ту не би оклевао; ниједан житељ града, чак и да је био у стању, не би се усудио да узнемири духове једног раздобља које је почивало већ милионима столећа. Можда није постојала опасност, можда ништа не би угрозило вечну непроменљивост Диаспара. Али ако је било и најмањег ризика да се на свету може збити нешто необично и ново, ово је представљало последњу прилику да га предупреди.
Кедрон је био задовољан постојећим поретком ствари. Он је, додуше, могао да наруши тај поредак с времена на време, али у сасвим малој мери. Био је критичар, а не револуционар. На реци времена, која је мирно протицала, он једва ако је желео да изазове неколико таласића: најежио би се и од саме помисли о скретању њеног тока. Потреба за било којом другом пустоловином изузев духовне била је одстрањена из њега исто тако брижљиво и потпуно као и из свих осталих гранана Диаспара.
Па ипак, он је и даље поседовао, премда у сасвим пригушеном виду, искру радозналости која је некада представљала највредније Човеково одличје. Још је био приправан да се суочи са ризиком.
Погледао је Алвина и покушао да се присети властите младости, снова који су га заокупљали пре пола миленијума. Сваки тренутак прошлости који је желео да сачува приказивао би му се јасно и оштро када би управио сећање на њега. Попут перли на ниски, овај живот и сви који су му претходили низали су се кроз векове; могао је да се заустави на било коме од њих и да га искуси још једном. Већина ових бивших Кедрона сада су му представљали само странце; основна схема била је иста, али тежина искуства заувек га је раздвајала од њих. Уколико је желео, могао је да очисти ум од свих својих ранијих инкарнација, пре но што следећи пут закорачи у Дворану Стварања да усни до тренутка када га град поново буде позвао. Али то би била нека врста смрти, а он још није био спреман за њу. И даље је желео да прикупља све што би му живот понудио, попут наутилуса који стрпљиво додаје нове ћелије својој спирали што се постепено шири.
У младости се није разликовао од својих другова. Тек када је одрастао и када су му притајена сећања на претходне животе преплавила ум, почео је да игра улогу која му је одавно била досунена. Понекад му се јављао осећај да интелигенција, која је засновала Диаспар бескрајном умешношћу, чак и сада, после толико времена, поступа са њиме као са лутком која се нитима покреће по позорници. Можда му се овде најзад пружа прилика за дуго одлагани реванш. Појавио се нови глумац који ће, изгледа, спустити последњи пут завесу у комаду састављеном из већ веома много чинова.
Наклоност према некоме чија усамљеност мора да је још већа од његове, досада појачавана вековима понављања и безочна склоност ка забави — представљали су три различита чиниоца која су нагнала Кедрона на делање.
«Можда могу да ти помогнем», рече он Алвину, «а можда не могу. Не желим да будим никакве лажне наде. Хајде да се нанемо кроз пола часа на сецишту Полупречника 3 и Прстена 2.
Ако све друго буде заказало, обећавам ти бар занимљиво путовање.»
Алвин је дошао на састанак десет минута раније, иако је морао да превали пут до супротног краја града. Нестрпљиво је чекао док су покретни путеви вечно промицали поред њега, носећи спокојне и задовољне житеље града који су ишли за својим неважним пословима. Најзад је угледао како се висока прилика Кедрона појавила у даљини, и тренутак касније он се по први пут нашао у Лакрдијашевом физичком присуству. Овога пута није била посреди пројекциона слика; када су додирнули дланове приликом древног начина поздрављања, осетио је да је Кедрон стварно ту.